Ako smo iskreni, onda imamo problem s ovom rečenicom i s ovim Jezuševim držanjem. Da si Jezuš ne odlazni za poštene, dobre ljude, da nije u društvu, da ne gaji društvo s onimi vjernimi (“crikvenimi”) ljudi, ... Ne! To nije za razumiti! Kako se more družiti s grišniki, s onimi, ki se ne maru, ne skrbu za vjerski (“crikveni”) žitak? Kako more Jezuš pojti tim “drugim”, ki nisu u našem društvu?
 

Kada to ovako velim i pišem, moru nam sigurno dojti na misli situacije iz našega svakidanjega žitka, kada se farnikom predbaciva: Za druge si već odlaznite, nego za nas, ki smo vjerni Crikvi.
Vjerojatno je to u nami ljudi, da išćemo ili očekujemo neki ekskluzivitet, da kanimo biti dio nekoga manjega, u sebe zatvorenoga kruga ili društva. A onda smo ljubomorni, kada se farnik ili političar ili ki drugi človik javnoga žitka shadja s ljudi izvan toga “ekskluzivnoga kruga”.

To, izgleda, je i Jezuš doživio. Farizeji i drugi pobožni ljudi su kanili Jezuša imati za sebe. Oni su se kanili s njim pominati, imati ga med sobom. A Jezuš ide “tim drugim”. - Kako to nek more? Da ga nije sram? Ča nezna, ča se dostoji?

Jezuš ćuti i razumi, ča mu kanu farizeji i oni pošteni reći. Ali njegova reakcija i njegov odgovor je: Zdravi ne tribaju vračitelja. Nisam došao zvati pravične. Ti tako znaju, ča Bog kani i prosi. Ja moram pojti tim, kim je pomoć potribna, ki su daleko od Boga, ki ne poznaju volju Božju.

Jezuš ada nima problem s tim, da komu veli, da je pravičan. On ne kani komu nagovoriti čemerno dušno spoznanje. Za Jezuša nije važno, da se svi ljudi po njemu redu, da su svi ljudi “njegovi”. “Poj i čini tako!”(Lk 10,37) veli Jezuš pismoznancu, ki je o sebi osvidočen, da je na pravom putu. Za Jezuša je važno i bitno, da smo “Božji”, da se trudimo upoznati i živiti put Božji, volju Božju. On ne troši energije, da koga osvidoči o njegovom krivom putu, nego išće ljude i ide k tim, ki su otvoreni za novo, za Boga, ki su pripravni, se ča naučiti.
 

“Ja sam došao betežnim. Ja sam došao grišnikom. Ja sam došao onim, ki pomoć potribuju i ki kanu pomoć primiti!”

Uprav papa Franjo nas neumorno poziva i nas šalje, da idemo k ljudem “na rubu”, k onim, ki su zaostavljeni, ki su osamljeni, ki su nemoćni i slabi, ki su siromašni u materijalnom i u duševnom pogledu.

Svi smo pozvani od Jezuša samoga, od Boga, da svidočimo za veliku i preveliku ljubav Božju, u prvom redu ne kroz naše vjersko, teološko, biblijsko znanje, nego kroz našu ljubav, našu milosrdnost, velikodušnost, naše razumivanje ljudskih slabosti.

“Ljubav, milosrdnost hoću, ne aldove!”, veli Jezuš.