Koliko je samo simbolike u Jezuševom životu izraženo u vidu njegovoga djelovanja, života, djela, čuda. A ona nije zbog njegove potrebe, da se osobno dokaže, nego da se utvrdi u svi raniji proročki spisi, da je naše spasenje blizu. Sama njegova pojava bila je veliki znak i čudo. Njegovo znakovito Nazvišćenje i Marijin blagoslovni staliž, rodjenje u štalici, djelovanje u mladosti, znakovitost u zreli ljeti. Njegovo človikoljublje, bratska blizina, savjeti, razgovori, činu ga zaista najboljim od nas. Zato se pitamo gusto, kako su ga mogli mrziti?
 

Njegov ulazak u Jeruzalem je znak ispunjenja starozavjetnoga proročtva, nazvišćavanja muke i slavnoga Goristanja. To nije samo parada na oslici i profano mahanje palmami, kade se naglasak već stavlja na čin nego na protagonista. Htio nam je i ov put pokazati, kakovo je ljudsko srce, kada ga obuzme mržnja. A to je pobludjena stvarnost: danas su ga čekali s pjesmom - nekoliko dan kasnije odsudili i raspeli. To je on unaprijed znao. Ali nije nikoga odsudio, nego još i molio za njihovo oprošćenje. Ne zato da bi sebe pokazao preveć milosrdnim, nego da bi se pokazao kot on, ki pozna ljudsko srce i ča mržnja more da udjela človiku: da ga u sekundi pretvori u neprepoznatljivu životinju i zvir.
 

Još i svojemu najbližemu učeniku, sv. Petru, unaprijed je oprostio tajanje pred vlasti. Znao je, da Petrov strah nije iz mržnje, nego da će se iz toga roditi još jača vjera u Goristanje. A rodila se, po Duhu Svetom - upravo Crikva, koj je Petar stijena i temelj. Dakle, potpuno će nam oprostiti naše slabosti. Ali će nas prekoriti za ljudske gluposti, bedavosti, ar su upravo gluposti trošenje vrimena i zbantovanje milosrdnosti, ko je ponudjeno. Jezuš daje neograničeno vrime za obraćenje, ali će se ljutiti, ako to vrime potrošimo zaman. Dakle, Petrovo zatajanje nije veliki grih. Grih bi bio, da nije protekao na Njegov grob na ono prvo Vazmeno jutro - zato je upravo jedan od najvećih.
 

Dakle, naše srce moramo čuvati od mržnje, ar je ona kot otrov. U ovom slučaju ne trujemo samo sebe, nego i druge okolo nas, a naša zadaća je, širiti i živiti Evandjelje, a ne smrt. Moramo se učiti trpljenju, ar ponekad je teško, ne odgovoriti na zbantovanje, ne smišljati fantenje. Jur hladne glave a toploga srca spomenuti se Jezuša na križu, ki je umirući pružio ruku oprošćenja. Zač ne bi mogli i mi?
 

Jezuš je naša simbolika. On je naš svitionik. On je naš put. Zato ga i ovu nedilju sprohodimo krikom “Hozana” u Jeruzalem. Ali ne bižimo od njega, kada ga ulovu, nego stanimo uz njega. Sprohodimo ga do križa. I radujmo se njegovomu Goristanju. On na isti način postupa s nami, ar: Njegov život je i naš život.